Jutro

U onoj izmaglici, pre nego što otvorim oči, a osećam da je jutro, kažem sebi: danas će biti divan dan. Da li će biti divan ili mučan, naravno, ne znam, ali prija mi da tako izrazim nadu. Protegnem se, uvrnem levo i desno, ustanem polako. Pljusak mlake vode na lice, oblačić mirisa koji prsnem da mi probudi čulnost. Klank džezve o ringlu ili klokotanje vode u čajniku. Udahnem opisujući rukama krug iznad sebe, izdahnem. Pomirišem paru koja lebdi nad šoljom toplog pića. Grickam dva badema jer njihov neutralni ukus prikuplja i izbacuje svaku gorčinu. Razvijem prostirku nasred sobe i uradim nekoliko vežbi. Pet minuta, dovoljno da osetim da je telo sačinjeno od kostiju i mišića. Pogledam kroz prozor, izađem na terasu i u sebi kažem dobro jutro onom jablanu kog volim jer je visok i vitak. Ako kralj Čarls razgovara s biljkama, šta je tu čudno? Ne znam šta jablan misli, al mene veseli da zamišljam kako me razume. Vraćam se u kupatilo i utapkam jedan biserčić hidrantne kreme. Nasmejem se sebi u ogledalu da potvrdim kako mi je krema omekšala kožu. I tek tad se uključuju misli, tad mogu da kažem da sam se probudila.

Sve što je tog dana sledilo bilo je i dobro i loše, i veselo i tužno, i teško i lako. Mislila sam, osećala, smejala se, besnela, radovala, ponekad i zaplakala. Ljude grlila ili na njih režala. Ali, nisam zaboravila čitavog dana, da sam to ja, moj život, da ga vodim ili ga samo podnosim. Pokreti i dodiri, mirisi i ukusi, pogledi i prizori jutra opremaju me za dan i nema te žurbe koja može da mi oduzme tih petnaestak minuta osećaja buđenja. Jutro je svetinja života.