NEMAM VIŠE VREMENA
Nemam više vremena, to je rečenica koja je ušla u pesmu, a izgovaramo je svakodnevno, potpuno nesvesni koliko je besmislena.
Vreme ni nauka nije sasvim objasnila i niko do sad nije potpuno shvatio šta je vreme. Protiče sporo kad ga doživljavamo kao sporo, skuplja se, skakuće, razdeljuje i rasteže kad ga naše raspoloženje sabija ili razvlači. Dakle, vreme je nešto što vidimo onako kako nam se pričinjava. Pošto vreme ne postoji nezavisno od našeg doživljaja vremena, ne možemo ga ni posedovati. Rečenica „nemam vremena“ zapravo znači – time neću da se bavim jer sad imam nešto preče. Dakle – ne postoji vreme, nego postoje prioriteti.
Organizacija vremena nije komplikovan posao, ali treba stati i razlučiti šta je bitno, a šta nebitno. Bitno mi je da se dobro osećam, a za to mi je potrebno da sam okružena prijatnim ljudima. Zatim, potrebno mi je da negujem sebe. Na primer, da nešto pročitam i naučim ili da se pre spavanja, a posle tuširanja osvežim mirisnim uljem za kožu. Potrebno mi je da radim, a bitno mi je i da činim dobre stvari za ljude koje volim. Bitno je da držim dete u naručju i pevam mu pesmicu, a nebitno je da li ću završni račun predati danas ili sutra, ako je to još uvek u roku. Nakon toga sledi dugačak spisak manje bitnog. I onda sve to lepo raspodelim na 24 sata, sem onog divnog dana u godini kad se prelazi na zimsko računanje vremena, pa dan traje 25 sati.
Taj dvadeset peti sat iskoristim da se zaustavim i uživam u „višku vremena“.