POVERENJE KAO VEŠTINA

Ima onih nekih dana kad mi je sve mutno, a i mučno… Nisam skuvala ručak, prosto nisam imala ideju šta
da spremim, a nisam ni sigurna gde će ukućani biti u toku dana. Vidim da na poslu neko nešto mulja, ali
ne mogu da shvatim ko, ni šta tačno. Pogledam kroz prozor, a tamo neka izmaglica, boje bez intenziteta.
Misli mi cupkaju i trčkaraju po svesti, a nijedna ne stiže do cilja. I u telu mi se nešto dešava, nešto
između blage muke, lake jeze, jedva primetnog bola u leđima. I pri kraju takvog dana, kad sam se
umorila, počinjem da se pitam: šta je sve ovo i u čemu je smisao.
Čovečanstvo se tek od nedavno pita u čemu je smisao, tu negde od Platona ili malo ranije, od Starih
Egipćana i evo, ni pet hiljada godina nije prošlo, a mi još nemamo odgovor. Od Isusa do Ilona Maska, bilo
je mnogo autoriteta kojima smo poklanjali poverenje, kao da je poverenje rođendanska torta, pa je s
radošću ispečeš, nafiluješ i obraduješ autoriteta. Oni znaju u čemu je smisao, a mi im verujemo. Ili ne
verujemo.
Iskreno da vam kažem, nisam baš laka na ukazivanje poverenja. Kad kupujem novu kremu za lice pomno
iščitam i procenim sve sastojke na etiketi. Primetila sam da pre nego što se s nekim sprijateljim,
postavim mu sto testova, nesvesno. Umem nekog da otpišem zbog jedne jedine lažne reči. Ipak, imam
oko sebe i ljude u koje imam potpuno poverenje. Čak i kad urade nešto naopako, znam da je tako
moralo, prihvatam, volim ih. Dakle, koja je nepoznata u ovoj jednačini? Pa ljubav, naravno. Ako voliš
život, imaš i poverenje da će te podržati. Imaš poverenje da sve to ima smisla. Imaš poverenje da te život
voli.